Историја Прибоја

Званични писани извори дају податке о насеобини Приибој од почетка 15. века, али се са сигурношћу може тврдити да је утврђени град Јагат на Малом Бићу зидан у 13. или 14. веку.

У 13. веку се први пут помиње и Жупа Дабар чије је седиште било у Бањи. Бању као утврђено насеље и напредан град помиње арапски географ, Ел Идриз Абдулах давне 1153, а тај епитет она задржава и у времену Немањића и њихових велможа Војиновића, Алтомановића и других. Од 1219. до 1698, када Турци спаљују и руше манастир Светог Николе, Бања је била седиште Дабарске епископије.

Под Турску управу Прибој долази између 1459. и 1463. године, када се први пут у турским изворима и помиње. Под влашћу Османског царства остао је све до 1912, када је ослобођен и припојен Краљевини Србији. За време Турске управе Прибој припада, привремено, разним кадилуцима, срезовима, у Вишеграду, Чајничу, Новој Вароши, Пријепољу и Пљевљима а повремено је бивао и самосталан. Након Бечког конгреса 1879. године у Прибој долази и Аустро- Угарски гарнизон ( Зеленац и Бања ), који у Прибоју остаје до 1909. године. Долазак Аустроугарске војске доводи до развоја трговине, заната и других услужних делатности, а саграђен је и први хотел савременог типа.

Са избијањем Првог светског рата 1914, Прибој добија прворазредан стратешки значај. И поред добро организоване одбране, у јесен 1915. године прибојски крај је допао под окупацију аустроугарске војске. Окупација је трајала све до новембра 1918, када Прибој улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Између два светска рата Прибој се развија врло споро, изузев трговине и занаства. Изградња друмских путних праваца од Прибоја према Новој Вароши и Пријепољу, па према Рудом, Пљевљима и Сарајеву, а нарочито пруга Увац – Прибој, ојачава трговински промет Прибоја . Развој занатства и трговине доводи до активирања становништва на формирању спортских друштава и организација као и културно – забавног живота.

Наступајући од Вишеграда преко Бијелог брда у Прибој су 17. априла 1941. године ушли Немци. Поделом окупационих територија Прибој је припао италијанској окупационој зони и у њеном саставу остаје до 1943. кад их мењају Бугари. Почетком 1945. године отпочеле су операције на ослобађању ових крајева. Делови треће Санџачке 12. јануара 1945. ослобађају Прибој и околину.

Почетак Другог Светског рата Прибој је дочекао без индустријских предузећа, али његов крај означио је нови почетак и убрзану индустрализацију. Поред индустрије, развија се трговина, угоститељство, грађевинарство и друге услужне делатности. Млинско предузеће „12. јануар“, дрвно-индустријско предузеће „Лим“ , угоститељско предузеће „Бић“, комунално предузеће „Услуга“ , индустријска конфекција ИНКОП, саобраћајно предузеће „Ракета“, индустрија „Полиестер“, грађевинско предузеће „Изградња“, фабрика синтетичких смола „EPOXID“, а нарочито фабрика аутомобила ФАП усмеравали су развој Прибоја.

Поред замаха индустрализације, препород доживљавају и друштвене делатности. Изграђен је Дом културе, отварају се нове школске зграде и здравствене установе. Мења се и број становника. Долазе нови радници из Словеније, Босне и Херцеговине, унутрашњости Србије. Повећава се број градског становништва приливом радника са сеоских подручија. На левој обали Лима, у Читлучком пољу, изграђен је Нови Прибој- популарно назван Насеље. Шире се и приградска насеља у Мраморју, на Зеленцу, на Мостини, Подинама, Пољицу, Јармовцу и др.

Од 1913. до 1946. године Прибојској општини припадала су и места Марића Луке, Штрпца, Плема, Увац, Борановићи, Миоче и Мокронози, а од 1946, припадају општини Рудо.

Данас је Прибој мала општина на тромеђи Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Већина од набројаних предузећа више не ради пуним капацитетима. Број становника се из године у годину смањује, али они који у њему остају чине све да Прибој учине бољим местом за живот будућих генерација.