Сводове Градске библиотеке у Прибоју 24. децембра су истински запљускивали таласи поезије. Тражила се столица више. Завичајни писци овог града на делу – “Кад срце пише пером” на измаку 2025. године. Сви су били ту, само је он физички недостајао. Али, свима је у срцу и сећању. Прибојски песник, са незаборавним лирским нотама овог града. И не само ове средине. Брзо је презвазишао локалне оквире. И као што је он говорио за друге, синоћ су сви рекли о њему – Дукат човек. Један, јединствен, непоновљив – Расим Ћелахметовић.
Отишао је са овог света пре пар месеци. Остала је велика празнина али и неизбрисив траг поете посебног кова.
Већ традиционално књижевно вече завичајних писаца, било је посвећено њему и њовом стваралачком опусу, о чему је говорио проф. Мирко Иконић, цитирајући једног Исака Калпачину, некадашњег уредника МРЗ за културу са седиштем у Пљевљима, која је Расиму уместо једне, како је иначе била пракса, објавила чак три књиге.
Расим је за свој књижевни рад добио бројна признања и награде. А све је почело ту, поред свог Лима, у бројној фамилији, окружен љубављу браће и сестара, где је почео и поезију да ствара.
Расим је писао јасно и бритко. Разумљиво, али помало и вицкасто. Певао је о свом Лиму, о камену, о змијама, води, о свом граду и наравно о љубави Санџаклија.
Како се синоћ чуло, Расим Ћелахметовић је за многе био и стручна подршка, нека врста ментора, па је и утицао на неке своје колеге, суграђане, у ком правцу да профилишу своја песничка надахнућа.
С обзиром да је дао немерљив допринос покретању престижне песничке манифестације – Лимске вечери поезије, које се одржавају више од пола века, са ове књижевне вечери једногласно је упућена идеја организаторима тог песничког фестивала, да се установи награда која ће носити његово име, за најбољег учесника – младог завичајног песника.
А поред Расимове поезије, на књижевној вечери под називим „Кад срце пише пером“, која је одржана по шести пут, из пера искуснијих али и доста младих завичајних песника, чуле су се предивне бројне лирске ноте које само потврђују, да је Прибој не само био већ и да остаје истински град поезије.
