Svodove Gradske biblioteke u Priboju 24. decembra su istinski zapljuskivali talasi poezije. Tražila se stolica više. Zavičajni pisci ovog grada na delu – “Kad srce piše perom” na izmaku 2025. godine. Svi su bili tu, samo je on fizički nedostajao. Ali, svima je u srcu i sećanju. Pribojski pesnik, sa nezaboravnim lirskim notama ovog grada. I ne samo ove sredine. Brzo je prezvazišao lokalne okvire. I kao što je on govorio za druge, sinoć su svi rekli o njemu – Dukat čovek. Jedan, jedinstven, neponovljiv – Rasim Ćelahmetović.
Otišao je sa ovog sveta pre par meseci. Ostala je velika praznina ali i neizbrisiv trag poete posebnog kova.
Već tradicionalno književno veče zavičajnih pisaca, bilo je posvećeno njemu i njovom stvaralačkom opusu, o čemu je govorio prof. Mirko Ikonić, citirajući jednog Isaka Kalpačinu, nekadašnjeg urednika MRZ za kulturu sa sedištem u Pljevljima, koja je Rasimu umesto jedne, kako je inače bila praksa, objavila čak tri knjige.
Rasim je za svoj književni rad dobio brojna priznanja i nagrade. A sve je počelo tu, pored svog Lima, u brojnoj familiji, okružen ljubavlju braće i sestara, gde je počeo i poeziju da stvara.
Rasim je pisao jasno i britko. Razumljivo, ali pomalo i vickasto. Pevao je o svom Limu, o kamenu, o zmijama, vodi, o svom gradu i naravno o ljubavi Sandžaklija.
Kako se sinoć čulo, Rasim Ćelahmetović je za mnoge bio i stručna podrška, neka vrsta mentora, pa je i uticao na neke svoje kolege, sugrađane, u kom pravcu da profilišu svoja pesnička nadahnuća.
S obzirom da je dao nemerljiv doprinos pokretanju prestižne pesničke manifestacije – Limske večeri poezije, koje se održavaju više od pola veka, sa ove književne večeri jednoglasno je upućena ideja organizatorima tog pesničkog festivala, da se ustanovi nagrada koja će nositi njegovo ime, za najboljeg učesnika – mladog zavičajnog pesnika.
A pored Rasimove poezije, na književnoj večeri pod nazivim „Kad srce piše perom“, koja je održana po šesti put, iz pera iskusnijih ali i dosta mladih zavičajnih pesnika, čule su se predivne brojne lirske note koje samo potvrđuju, da je Priboj ne samo bio već i da ostaje istinski grad poezije.
